OKAMENJENI TRENUTAK - ZORICA AĆIMOVIĆ
Недавно ми је у Торонту пјесник Драган Миленковић поклонио своју књигу У мом срцу. О овој лијепо дизајни-раној књизи размишљао сам сатима, мада сам је прочи-тао за неколико минута. Садржи шест пјесама на шест страница. Пјесме говоре много више од обима, а необич-на је и ауторова посвета – из Торонта: Мојој деци: Дарја, Дарко, никад не заборавите Зајечар. Некако у исто вријеме добио сам рукопис Ужичанке Зорице Аћимовић, књиге првјенaц, која ме је изненадила обимом, али и необичним додатком у аутобиографији, кад ауторица каже да ужива у благослову материнства. Младен, Јелена и Тамара су јој највећа радост и богатство. Мучио сам се тражећи исходиште прилаза Зоричи-ном веома занимљивом рукопису. Материјала има за обимну пјесничку књигу. Учинило ми се да пјесама има знатно више од 66 колико сам их касније набројио. Подјељене су у четири циклуса, са: 23, 3, 1, 37 и 2 пјесме изван циклуса. Необичност рукописа је у обиму прозних текстова, разврстаних у 85 потпуно одвојених цјелина, који су разуђени по пјесничким обалама. То су пјесме у прози, или проза у пјесми, у сваком случају очите умјет-ничке вриједности. Био сам и на помисли да ови текс-тови служе као илустрације пјесама.Прозни текстови нису насловљени, а увјерен да ће се о њима говорити и писати, именовао сам их редним бро-јевима, по реду како сам их затекао у књизи. Ауторица је прихватила сугестију, са преинаком да бројеви почињу из почетка у сваком циклусу, што сугерише и на њихове цјелине. Пјесме у прози су заступљеније, циклус Одјек тебе у мени има тек једну пјесму, а шест пјесама у прози. Баш овај циклус, иначе посвећен пјеснику Мирославу Анти-ћу, је најближи пјесми у прози, усудио бих се рећи и – поема у прози. Ево извода:
Нешто је однео Ветар, нешто је отекло Реком, нешто су покљуцале Птице из телефонских жица.
Твоје су руке
ветар у мојој коси,
твоје су очи
најсјајније звезде
Већ прва пјесма Тренутак и пјесма у прози Увод, која иде иза ње, најављују о чему Аћимовићка пјева:
Можда негде постоји време
у ком живот не тече.
Почињем да пишем причу о теби и мени. О мојим узалудним надањима. О разбијеним илузијама.
Пишући поезију Зорица Аћимовић се користи свим расположивим умјетничким алатима, не робујући ни форми ни рими, њој је важно да каже оно што је наумила да изњедри, а има шта рећи и зна одабрати праву форму. Нема сумње, Зорица Аћимовић је пјесник љубавне поезије, њежна, пера женске душе, али и дјевојчица пред којом живот не престаје да тече. Њена поезија се доживљава снажно, јер је искрена и дубоко проживљена, и у слику и у збиљи, непотворена и подсјећа на птића који се попео на најнижу гранчицу пресрећан након првог лета, цвркуће до немилости, а све у наивној потреби да се објави и покаже своју срећу у чину одрастања и припреме за одлучујући – небески долет. Не треба прочитати читаву Зоричину књигу па да се схвати колико је ауторица, у умјетности и више у збиљи, остала у потрази за неузвраћеном љубави. А она је има у изобиљу и не престаје да је истаче и поклања, иако даривани упорно остају недирнути гестом унутрашње топлине младог бића, које не умије да фолира као и у пјесми Зрнца љубави кад каже Тражим те у вечном, па и онда кад одзива нема и кад се спушта на чврсто тло, па и кад пјесмом у прози (XVII) Изгледа да прокишњавам.
Било ми је задовољство док сам радио на припреми ове књиге, јер сам био и остао увјерен да ће је читаоци прихватити и доживити као дио своје неиспјеване мла-дости.
Данило Марић
Charlotte, јануар 2009
ЕПОПЕЈА
ЉУБАВНОГ СТРАДАЛАШТВА
Поезија Зорице Аћимовић, испјевана књигом Окаме-њени тренутак, је мелем за рањену душу. Кроз пјесму и поетско приповједање, она драматизује једну читаву епопеју љубавног страдалаштва. Без формалистичких манира и норми, али врло увјерљиво, шекспировски, приказује судбину несретне љубави. Кристално избру-шеним стиховима употпуњује се слика унутрашњег немира, порив за пјевом и нагон за истицањем нити судбине која пјесникињи потплиће ум, а читаоцу ствара визуeлни дојам љубљене и остављене нимфе док испјевава своју музу. Пјесничка артикулација код Зорице Аћимовић јасно показује опчињеност поезијом кроз коју вјерно осликава своју душу прободену бодежом судбине. Поглед у не-извјесност Аћимовићеву не наводи на размишљања о напуштању и одрицању душе у пламену. Она своју чежњу претвара у наду. Жаљење у стремљење. Љубав поклања Анђелу свјесна да је њен нестварни чувар, ипак, поред ње. Надања која долазе кроз машту вјешто покушава преточити у збиљу. Њен сан није у дубоком нивоу свијести већ у додиру са стварности, у мик-рокосми буђења. Из тог додира проистиче свјетлост преточена у метафору живота. Пјеснички занос који са дна понора хрли висинама, али у том недогледу задире у поновна понирања да би нам даривао најсложенији стих Зоричиног магновања. У моментима ведрине и расположења, Аћимовићева, свеједно, пронађе свој облак за кишу, из кога лију стихови блажени и њежни, без осуде, без сујете и без мржње. Суза која створи горак окус брзо се осуши. Примјетно је да се код пјесникиње у дну душе спонтано рађају радости. Окамењени тренутак се исплатио испјевати, јер је тренутак који сви имамо у животу, али га не знамо вјерно пресликати и осјенчити умјетничким вредностима као Зорица. Тренутак је укоричено вријеме, као раз-гледница која нам осликава стварност заустављеног момента у неком поднебљу и неком прошлом времену. Пјесникиња нам је тренутак из себе источила изразима осјећања у дивну поезију, зауставила га, окаменила за вјечност. Зоричин Тренутак је саздан од најчвршћег и најдосљеднијег материјала. У жижи њене свијести доми-нира истина испреплетена судбином. Окаменити истину највећи је дар човјечности и потврда постању.
Све Зоричине пјесме припадају једном циклусу: Љу-бав. Ако бисмо дјелили и разврставали љубав, вјерујем да би је бољело. Тако би бољело и пјесме Окамењеног тренутка док бисмо их сјецкали по неким циклусима. Пјеcме, у овој збирци које су, посвећене Мирославу Антићу, такође, спадају у љубавну антологију. Не знам ни сам гдје бих Антића другачије могао сврстати. Да га одвојим од љубави и њега би бољело, а њему као пјес-ничкој љубавној чаролији не смијемо нанијети никакав бол. Зорица се затекла у моменту нељубљена, у потрази за еликсиром младости. Кад је наишла на Антићеве сузе, њене су јој постале подношљиве. Увидјела је да их зна и може умјетнички уобличити и приказати у својој поезији као пјесничку вриједност која ни читаоца неће оставити равнодушним.
Рјешења која су задовољила функцију естетског у Зоричиној поезији произашла су из њеног пјесничког та-лента. Приказујући свој унутрашњи и вањски свијет није посегла за пјесничком литералном фикцијом већ га је приказала сопственом стварношћу преобликовану у умјетнички израз. Сва приказана осјећања су несумњиво плод њене душе, а не само искра пјесничког стваралач-ког заноса. Не смијемо заобићи богатство ријечи исказаних код пјесникиње. Њена пјесничка композиција састављена је од стандардног говора обогаћеног епитетима и ненамет-љивом метафором. Ако проникнемо у форму, уочићемо слободни приступ пјевању без наметања риме, а ако се ту и тамо појави, у сврси је очувања приповједачког духа, оног који би задовољио и мелодијски у музичком ритму.
Књигу Окамењени тренутак нисам испуштао из руку док нисам дочитао крај. Просто ме пјесникиња заковала за своје пјевање. Понијела ме њена изричитост, снажно, у свим дијеловима књиге. Као да сам уживао у занимљивој позоришној представи, којој су све споредне улоге подређене главном јунаку, који на крају себе жртвује божанству за њихово спасење. Овакве представе се не појављују често, можда је сценариј за једну од њих управо у садржају ове поезије. Након ишчитавања Окамењеног тренутка, с правом, од Аћимовићеве очекујемо нова умјетничка дјела. Било би занимљиво видјети њен покушај у прози, јер се кроз ову поезију најављује и зрео приповједач. У поезији, нема сумње, ако би премостила поглед даље од маргина свог живота, вјерујем да би слушали веселију музу. Ако би се судбина поиграла и повратила сјећања на „врх Доситејеве“, сигуран сам да бисмо читали и стихове среће оковане у срцима двоје људи које ће вјечно везати непроживљена љубав. Поезија која дотиче танана осјећања читаоца сматра се најблаженијом и најсензибилнијом душевном храном. Читајући поезију Зорице Аћимовић, искрено јој се захва-љујем на таквим осјећајима.
Илија Шаула, пјесник
West Chester, USA
ПРЕ СВЕГА ЉУБАВ
Окамењени тренутак представља песнички првенац Зорице Аћимовић, рођене пре 34 године у Ужицу, где живи и ствара нежну љубавну поезију као чланица Књи-жевног клуба „Рујно“. Иако јој је ово прва збирка песама, песникиња је дубоко посвећена поезији од ране младос-ти. Песникињи свакако није недостајала храброст да се раније упусти у воде објављивања сопствених литерар-них дела, али време несклоно човеку је допринело да њена прва књига угледа свет после много година које је Зорица провела у свету поезије. Окамењени тренутак је једна интересантно замишље-на и реализована збирка песама. Тежиште, основна тема ове збирке је љубав, најчистије и најплеменитије људско осећање. Зорица Аћимовић у својим песмама тражи начин да изрази сопствена интимна стремљења при томе градећи једно врло интересантно и неуобичајено књи-жевно дело. У својој основи то није само поетска творе-вина пошто се између песама налазе кратки прозни коментари и записи, но њихова лиричност их неодољиво вуче у свет поезије и сврстава у једну врсту песама у прози. Стога, овде се може говорити о комплетној песни-чкој творевини. Мудро грађена и усмеравана, ова необи-чна књижевна форма привлачи читаоца већ навикнутог и помало уморног од устаљених књижевних образаца, просто га позива на читање. Необичности са једне, а лепоти и једноставности форме са друге стране, значајно доприноси и слободни или бели стих. Иако је оваквим начином изражавања избегнута рима, то се у ритму и мелодичности не примећује, јер сви поменути структу-рни елементи граде специфичну форму која кроз речи и изразе даје јединствену и пријатну мелодију за ухо, а препознатљиву и крајње питку за душу.
Прозним реминесценцијама и надахнутим опсерва-цијама на тему љубави којима песникиња разбија пес-нички низ, нимало се не нарушава песничко јединство, већ те исте прозне странице представљају својеврсну нит која повезује песме и поједине целине. Оне чине посебан предах између два налета дубоких и искрених емоција сажетих у лапидарне и језгровите стихове. Књига има своју основну нит коју само осетљив читалачки дух може да препозна, да ухвати и испрати од прве до последње странице. Чак, иако је то карактеристично за прозна и драмска дела, збирка достиже кулминацију, праву експлозију емоција у речима... после тога, песме попримају мирнији ток све до самог краја књиге. Тај део ове јединствене целине је у ствари посвећен Мики Антићу, као својеврсном духовном ментору и песничком водичу Зорице Аћимовић. Утицај његове поезије на стваралаштво младе песникиње је препознатљив пре свега у отвореном и искреном показивању емоција, али и у, за доброг песничког зналца, веома уочљивој умет-ничкој лежерности и лакоћи којом се „пију“ ови стихови.
Песнички језик и речник ауторке су пријемчиви и једноставни, захвални за искреног читаоца поезије. Као опште место се појављује „окамењени тренутак“ по коме је и названа збирка. Ова честа синтагма у себи носи метафору око које се концентрише комплетан уметнички израз ауторке ових стихова. Даље, ако обратимо пажњу на дубину изражених осећања и мисли, иако се преда-ност осећањима и љубави као најузвишенијем осећању намећу као носилац њене поезије, иако су и сви мисаони процеси упућени на трагове које у нама оставља дожив-љена или недоживљена, узвраћена или неузвраћена, стварна или нестварна, срећна или несрећна, али пре свега љубав, ниједног тренутка песникиња не запада у апатију и патетику. Њени стихови су одмерени, конциз-ни, ефектни. Свака реч има своју функцију, чак се истим изразом каткад појача, а каткад ослаби емоција. Уочљива је честа употреба повратних заменица што нам открива особу која пуно тражи, али и даје својим песничким објектима. Чак, курзивом и болдирањем песникиња успева да своју форму још више учини необичном, али и да заокружи у једну целину све идеје којима је замислила сопствену уметничку форму.
Песнички успела, формом необична, али једностав-ношћу својих стихова читљива и привлачна, збирка песама Окамењени
