NE OSTAVLJAJ ME SAMU - ZORICA PAJOVIĆ

НЕ ОСТАВЉАЈ МЕ САМУ

Знам,
лијепа је самоћа
лијепа је док
живиш и радиш
сам без свега
без придике туђе
Знам, тајанствена је
самоћа и богат је
сваки рад у њој
Знам, оригинална је
јер у самоћи
не може бити свако
Знам, све то знам
али . . . ипак, молим те
не остављај ме саму!
Желим да ту негдје
близу мени
твој дах је, твоје очи
твоја рука увијек пружена
када пожелим спас у њој,
твој осмјех да ми облаке
тмурне растјера
твој отмјен разговор да
ми тугу отјера,
твој одмјерен ход
да ме у заштиту увјери
Пођем, кат-кад у машти
да додирнем твој длан, а . . .
њега нема, прозиран је
као магла у зори.
Молим те, молим
буди далеко од мене
само корака два
Вјетар дува за моје биће,
к’о олуја је
кад знам да
ниси уз мене
И онда када намјерно у ходу
пођем руком за твојом,
желим да је ту,
И онда када потражим утјеху
у очима твојим,
не одлази, утјеху пружи ми.
И онда када желим
да пратим само покрете твоје,
дозволи ми да те гледам
желим да је твој глас
увијек у мислима мојим
као ноћ да ми шапуће
желим . . . а ти . . .
одлазиш и пролазиш
са осмјехом . . . од мене.

(C) Зорица Пајовић