U BALKANSKE ZORE

УБИЦА

У Бразилу постоји једна биљка коју зову убица. Припада породици пењачица. У почетку се шири око дрвета наизглед безопасно. Али кад обујми стабло, нагло се развија и обавија све изданке дрвета; кад дође до врха дрвета, оно је већ мртво од смртоносног загрљаја.

Истим таквим загрљајем обујми и грех човека. У почетку се настањује полако али кад дође и укорени се у нашем унутрашњем свету, тад се нагло развија и, уколико нас прејако стисне - доноси нам духовну смрт.

ЧИНОВИ-ПОЧАСТИ

Један побожни и врли монах писао је свом сабрату, монаху, који је успео да у кратком временском размаку задобије скоро све црквене почасти, следеће:
"Брату Никодиму, монаху ватреном, свештенику топлом, епископу млаком, архиепископу најмлакијем...", итд.

Пуно пута почасти постају повод да се изгуби врлина и открије голотиња једног човека. Колико смо пута трљали очи како би препознали људе који су примили почасти? Пре свега, јер су једно говорили а друго веровали. Сада, са чином, сами су себе порекли, своја начела и идеале.
Пита ли се неко да ли су их почасти исквариле или су се пронашли у њима?
Могуће је обоје да се деси.

РОДИТЕЉИ

Александар Велики веома је волео своју мајку, Олимпијаду. Али његова мајка је имала изузетно тежак карактер и много пута се мешала у опште ствари, што је изазивало негодовање код синовљевих сарадника. Кад је краљ у Малој Азији био Антипатрос, написао му је посланицу где се веома жали на њено понашање. Али кад је Александар прочитао посланицу препуну тужби, рекао је:
"Не зна Антипатрос да је само једна суза моје мајке довољна да обрише безброј жалби у таквим посланицама."

Сви ми имамо једну мајку. Чак и да се претпостави како је наша најгора на свету, за нас не треба да престане да буде најсветије и најуваженије лице од свих лица која имамо овде на земљи. Заиста је зачуђујуће да постоје деца која напуштају своје родитеље, остављајући их саме, без хране, без крова, без пажње и интересовања за њих. Сасвим је сигурно да ће таква деца остати без Божјег благослова, што им, свакако, неће на добро изаћи.

ЗВОНО

Велики Грчки филозоф Аристотел био је болешљив тип и волео је много да спава. У многим тренуцима, да би победио своју поспаност док би читао, изнашао је решење: поставио је једну металну лоптицу која је падала на металну посуду и од звука који би уследио, он би се будио.

Тако и нас Хришћане кад ухвати религиозна поспаност буди једно звоно подсећајући нас на наше обавезе. Да, звоно које звони ујутру и увече, звоно које звони свечано сваке Недеље и сваког празника - будилник је Хришћана. Сваки његов звон опомиње на будност и обављање наших хришћанских дужности.

ПРЕДИВАН ПОКЛОН

21. децембра 1949. год. Јосиф Стаљин славио је свој рођендан. Са свих страна Совјетског Савеза пристизале су честитке. Један верник, Хришћанин, послао је овом крволочном диктатору, страшном прогонитељу хришћана, на поклон Нови Завет са следећом посветом: "Ова књига Божија учи нас да опраштамо непријатељима и да се молимо за наше џелате. Желим и теби да се помириш са овом књигом и да владаш нашом земљом сагласно са законом Божијим."

Заиста лепа посвета и предиван поклон. Али, на несрећу, крволочни диктатор умро је у свом неверју, никад не помисливши да подари слободу потчињеном руском народу.

ХРАБРОСТ

Прича из давне историје Грчке наводи да је Ахилејева мајка, како би сачувала свог сина од рата, облачила овом одећу девојчице, остављајући га да са девојчицама и одраста.
Кад је Одисеј издао наредбу да се огласи борбена труба за почетак буне, девојчице су се уплашиле; све, изузев једне, која је остала неустрашива. Имала је срце и ум мушкарца. То је био Ахилеј. Одисеј га је препознао и, обукавши му ратно одело, поведе га са собом у бој.

Свако дете Божије мора се издвајати по свом храбром уму и несаломивој одважности. Хришћанин нема право да се скрива у одећи страха и плашљивости, већ да се храбро хвата у коштац са сваком потешкоћом у животу и да је увек спреман да се баци у битку храбро и неустрашиво.

НАЈЛЕПШЕ РУКЕ

Скупише се неколике госпође у једном салону за лепоту поводом организовања такмичења за избор најлепших руку. Суд о томе препустиле су једном мудром старцу.
Након разгледања приказаних руку, старац не хтеде изрећи суд.
- Не могу га изрећи - рекао је, - пре него што се обратим сиромасима и они док не одлуче. Јер верујем да су најлепше руке оне које доносе радост људима око себе, које бришу сузе једног сирочета, оне на којима се одмара бол једне уцвељене душе, које нахране једног гладног и напоје једног жедног...

ДИОГЕНОВА ПОТРАГА

Александар Велики сусрео је једном Диогена. Приметио је да тражи нешто међу лобањама. На питање шта тражи, Диоген му је одговорио:
- Величанство, тражим лобању вашег оца Филипа, али, нажалост, не могу је препознати.

Смрт све изједначава, не испитујући ко је краљ или роб, да ли је богат или сиромашан. Смрт је једина која у потпуности изједначава све људе.